Neprilagodjena’s Weblog

Sta bi se promenilo da se sada to desi? Znam da bi nekima bilo zao, strasno, ali pretpostavljam da bi preboleli vremenom, kao sto se sve preboli. Mozda bi to i bilo dobro za njih? Mozda ih moje prisustvo u njihovim zivotima ogranicava? Mozda zbog mene ne mogu da iskoriste svoje prave potencijale?

U tom smislu,to bi bilo dobro za njih.Meni bi tad ionako bilo svejedno. Ne bi zavisilo od toga sta ja mislim,jer ne bih mislila uopste. To bi bilo olaksanje.Ne razmisljati. I ne buditi se. Sad kad pomislim,nije to toliko strasno. Ne bih trebalo da se plasim.To je kao odmor. Koji ne prestaje.

Mozda me u tom slucaju nikad ne preboli? Mozda ostanem zauvek u njegovim mislima i srcu kao jedina koju je mogao da voli.

Nemam zbog cega da se kajem. Sve sto sam mogla da uradim,uradila sam,sve sto sam stvarno zelela-dobila sam. I volela i mrzela..Osecam se po malo istroseno sa tim osecanjima. Sve je postalo ravno. Mozda je i vreme? Nista nisam propustila,mozda sam mislila da je u tome problem mog trenutnog zasicenja,ali sada vidim-mozda sam morala sve to da sredim na vreme,jer vremena vise nema? Da je nesto ostalo,bilo bi mi zao.Ovako,znam da nije.Sve ostalo sto bi se mozda dogadjalo bio bi samo kao repriza,ne bi imalo tu čar prvog puta,bilo bi izlizano i nedovoljno zanimljivo.Mozda je ovako i najbolje-ne kvariti.Uvek bih se osecala nepotpuno,jer ne postoji vise nista sto me u potpunosti raduje.A i od sada pa nadalje,sve ce ici ka dole.Ona kriva mog zivota je dostigla svoj maximum,trenutno stagnira,ali od ovog trenutka krece progresivno ka dole.Ne bi bila neka steta.

Ne mogu da ocekujem ni od koga da razume zasto sada mislim o tome. Jednostavno,osecam. Vec polako bledim i znam da se to vidi na meni. Vidim da iako ne zele to da vide,osecaju i oni koji me gledaju.Tesko da ce nekoga iznenaditi. Znam da su zrnca peska pri kraju.

Ne bih znala sta se radi u ovakvim trenucima.Mozda bi trebalo da kazem nekim ljudima sta mislim,sta zelim? Mozda da uradim ono sto sam zelela,a nisam do sada?

E tu vec nastaje problem.Pitala sam svojevremeno razlicite ljude sta bi uradili da im ostaje jos mesec dana zivota? Ili samo jos jedan dan? Uglavnom su znali.Ja ne znam. Ne mogu da smislim nista na svetu. Da priznam nekome da ga volim-to sam uradila.I to sam rekla i osobama koje ni ne volim.Da skacem padobranom ili odem na Mars-nemam neke velike sklonosti ka tome,pa bi to bilo samo reda radi.Bila sam tamo gde sam zelela da budem,bar na kratko i barem jednom. Znam,i pored svega,volela bih jos jednu noc sa Njom,i to negde daleko,zna ona gde.I jos par noci sa Njim,na jednom drugom mestu.I da upoznam jednu osobu koja mi je uzasno prirasla za srce.I jednu slavu,sa Njima,koje volim najvise na svetu. I jos samo jedan dan Beer fest-a,na kome ce svirati Oni. I mozda da vidim jos jednom Onoga koji sad nece da mi oprosti.

To je sve.Tacno mesec dana,mozda malo vise.Mislim da imam toliko vremena.

Plivajuci morima svojih misli,naprasno sam shvatila da sam sama tu.Nema kopna,nema camca za spasavanje.A ja se davim.

Nije strah ono najbitnije.Koliko god da se plasimo da ne budemo povredjeni na bilo koji nacin,to je apsolutno suvisno,jer bicemo,uvek,bojali se ili ne.Na kraju cemo svakako patiti.Zato nema smisla ustrucavati se.Mozemo slobodno da prihvatimo svoja osecanja,da ih iskazujemo,delimo i sa onima koji to ne zasluzuju ili ne osecaju isto,mozemo da radimo stvari koje smo oduvek zeleli,a nismo smeli da probamo,da pravimo gluposti zbog kojih cemo se kajati sutradan,da stavimo svoje srce u ruke nekome ko ce ga provereno odmah ispustiti i zgaziti sa mrznjom,svejedno je..Jer kad to ne bi radili,sami sebe bi ubili.Koja je poenta? Stvarno-gde je? Sve se svodi na isto.

Nisam mislila na sebe.Ne mislim vise na sebe.Kazu da ce vreme pokazati svoje.Samo-ja ne umem da cekam.Onda ne mogu nista vise da uradim pa odustajem,sta cu.Vracam se.I odlazim. Opet cemo biti u prostoru izmedju.. Da li da se radujem? Zar nije ono sto sam htela? Zar nije? Kao da sam nekad mislila da jeste.Kroz odsjaj sunca koje me zaslepljuje mozda mogu da nazrem ono sto zaista jeste ono sto hocu.Ali isuvise je svetlo da bih mogla dugo da gledam.Zato skrecem pogled. I vracam se na mrak.Prosecnost. Mozda cu jednom moci da izdrzim do kraja. Sada ne. Zato ne mislim na sebe.

Osecam tu tezinu u njoj.I strasno mi je zao.Neke stvari su tako blizu,a tako daleko i sto ih vise zelis,cine se sve dalje.Volela bih da mogu da budem sigurna u to da ce sve biti u redu.I da se smejemo svemu.I da imamo onu malu dozu ludosti i hrabrosti da predjemo tu granicu.Sve sto nam treba je to,a za to ne treba mnogo.Zaista. Ja sam uvek za. Za mene barem ne postoje ogranicenja. Bicu tu za tebe,kad god pozelis, za sve, znas? Mozemo sutra da krenemo,ako nam se ne svidi vraticemo se.. Razmisli o tome. Da li ces imati ponovo nekoga za tako nesto i ove nase godine u isto vreme? Uvek ce nesto faliti, a sad nam fali najmanje. Volela bih da to mozes da razumes.

Kad je ovakvo vreme lepo je ubiti se..Jedan od onih nikakvih dana kada sam u nekom obliku depresije,nemam volje nista da radim,osim da se zavucem u krevet i ne otvaram oci dok ne prodje.Kad bi samo moglo tako,da me niko ne ometa.Ili bar dok se ne desi nesto.Uvek cekam to nesto,uvek pomislim-kad se probudim,nesto se mora desiti i sve ce biti bolje.Ako dovoljno dugo spavam,to nesto se zaista i desi.

~~~

Glupi ljudi sa njihovim glupim predrasudama.Dovoljno je da cuju jednu rec i da naprave celokupnu sliku o nekoj osobi.Rec koja nema nikakve veze sa necijom licnoscu i njenim osobinama.Zgrozavaju se,prave neke odvratne face,kao da su oni savrseni,kao da je sve sto oni rade tako cisto i prelepo,nikad nisu napravili ni jednu jedinu gresku,oni su iznad svega,a pouzdano znam da lazu druge oko sebe zato sto se stide sami sebe.I takvi nalaze za shodno da nekome sude?

Danas svako moze da sudi o bilo kome.Nema veze sto pojma nemaju o cemu pricaju,vazno je da se sve sto je novo i drugacije u startu odbaci.I to ne samo odbaci,vec ispljuje na najuvredljiviji nacin.Jer tako se valjda uzdizu?Nepotpune i isfrustrirane osobe,kojima ce se uciniti da su nesto tek kad druge pokusaju da ubede da su nista,i to bez ikakvih pravih argumenata.Rekla sam jednom da cu dobrim ljudima da prastam sve-svaku glupost,svaku gresku,pa cak i uvredu upucenu na moj racun.Ne cenim ljude po tome kakve su im sklonosti,kako izgledaju ili koliko imaju,vec po tome kakvi su ljudi.Nazalost,onih neiskvarenih je sve manje i manje,sve se vrti oko koristi i oko toga da pruze makar iluziju da su najlepsi,najbolji,najuspesniji,neka svi misle o njima tako,nema veze sto se duboko u sebi osecaju prazno i usamljeno i sto sami shvataju koliko stvari su propustili zarad sopstvene gluposti,svet mora da misli da su najsrecniji na svetu.To je sad neka nova moda,ideal.Ljudi glume sami sebe,gde je nestala prirodnost?Muka mi je kad pricam sa nekim svojim drugaricama,kad se prave kao da su neke ribe,a nemaju pojma ni da pricaju kako treba,o izgledu i ukusu za oblacenje(e ovo pogotovo)ne smem ni da progovaram,plasim se i svojih misli.Zar je sada IN biti OUT,kao sto bi rekao jedan moj dragi prijatelj?Biti zatupljen,nezanimljiv,isti kao svi,nemati svoje misljenje vec se priklanjati vecini,koja je podjednako idiotski nastrojena?I pri tom misliti,kako si perfect i tako bitan?

I jos nesto,sta je to TAKO zanimljivo u tudjim zivotima sto se BAS MORA saznati?????? Zasto guraju svoj ruzni nos u stvari koje apsolutno ni na koji nacin nemaju veze sa njima i njihovim nacinom zivljenja?Zasto se raduju sukobima, ubistvima, svadjama, razvodima, prekidima?? Zar se i tako osecaju bolje? Zasto vrednosti u ovom drustvu moraju biti TOLIKO poremecene? Odmahuju glavom,cude se,cokcu..Njima se to nikad ne bi moglo desiti.Okrecu se u autobusu da vide razbijena kola kraj puta i kako se neko nervira zbog toga,ili neciju svadju na stanici.Vrat ce da polome,al ce da saznaju!Nijedna zrtva nije mala za bar malo necije privatnosti,to ce im ulepsati dan,osecace se superiorno,bice im drago sto to nisu oni.

Licemerni, zli, zavidni..Lazna predusretljivost, lazna prijateljstva, lazna ljubav, lazno dupe,jebote..Odvratno.Sve mi se to gadi.

Al to je vec isprana prica i tesko da se moze bilo sta promeniti,osim na gore.Ma idemo dalje,sve je super.

Ne mogu ovo da ti kazem,jer ne zelim vise da te cujem,a ne mogu ni da dozvolim da ostane u meni,jer se plasim dokle bi to moglo da me dovede.Mogla bih da postanem jako deprimirana i nezadovoljna,kao sto i jesam u poslednje vreme.Zbog tebe.

Sve bi bilo bolje da ne postojis vise u mom zivotu definitivno.Da ne postoji ni najmanja misao na tebe.Odavno sam prestala da se pitam da li sam pogresila i shvatila da dok god sledis svoja osecanja pa cak i ona koja ne mozes sebi logicno da objasnis-ne mozes pogresiti.Uverila sam se i na osnovu nekih kasnijih dogadjaja i nasih nesporazuma,da sam mozda trebala da te ostavim i pre,da sam imala dovoljno hrabrosti i da se nisam konstantno nadala da ce se nesto promeniti na bolje.Da ces se ti promeniti,barem malo,dovoljno da bih mogla sa tobom da vodim konverzaciju svojstvenu normalnim ljudima.Nisam trazila previse.Samo da budem sa nekim ko ce me intelektualno podsticati,umesto sto me srozava.Nazalost,od tebe to nikad nisam dobila,i jako je ruzno sto cu ovo reci-imam osecaj da se u prici sa tobom zaglupljujem.

Nema sad veze to,to su samo razlozi,koji su mi postali jasni i dovoljno jaki da bih mogla da ostanem pri svojoj odluci iako mi nedostajes nekad tako jako da pozelim da pokleknem.Iako te jos volim i mislim da necu nikad prestati.I pored svih tvojih mana.Samo ne mogu da budem sa tobom.Ne mogu to sebi da dozvolim.Ipak vise volim sebe.

Zasto se ponasas tako idiotski sada prema meni?Ok,jasno mi je da patis i da sam te povredila i da ti sada zelis mene da povredis.I radis to,svaka ti cast,bar si u tome jako dobar.Ja sam verovatno kriva sto zelim da ostanem u kontaktu sa tobom i sto ne zelim da skroz nestanes iz mog zivota,a ti to zaista koristis na najgori moguci nacin.Pravis se hladan,ravnodusan,koristis svaku priliku da me napravis ljubomornom i to izgleda tako jadno da mi te je prosto zao.Onda se opet osecam bezveze.Kako god da okrenes,ja ispastam zbog tebe.Ili mi je zao tebe ili sebe,opet zbog tebe.Ne vidim uopste izlaz iz ovog zacaranog kruga.Najgore je sto ne mogu posteno ni da se isplacem,bar da otpatim kako treba neko vreme i da prodje vec jednom.Ovako se vuce ta tuga zajedno sa mnom i malo po malo mi izvlaci zelju za zivotom.Sva sam nikakva danima i nije mi ni do cega.Kao trudim se da zavaram sebe da mi je dobro,da nema razloga da budem takva zbog tebe,da se posvetim nekim drugim stvarima,da ne razmisljam.Ne mogu.Pritiska me nesto iznutra i ne da mi da se oslobodim tog osecanja.

Nisam mislila da ce biti tako tesko i da ce toliko trajati.Cak ni ne uzivam u svom bolu,kao sto sam nekad znala.Vise ne nalazim uzivanje ni u cemu.Treba mi da odem negde da znam da ne mogu da te vidim ako slucajno izadjem na prozor,da te jednostavno odstranim iz svoje glave.

Ne pricam o tome.Svi misle da sam te prebolela,tako delujem.Ne znam ni sta da pricam,kad ne znam ni sebi da objasnim.Samo mi je jako tesko i tesko mi je jos vise jer znam da je i tebi.Ali vise stvarno ne zelim da te cujem ni da te vidim,pa makar umrla,jer ne mogu da dozvolim vise da me stalno iznova i iznova povredjujes.Nikad mi ne mozemo da budemo prijatelji,ja sam pogresila,priznajem,sto sam mislila da sve moze ici tako lako.Ne moze nikako i sada sam toga svesna,ubedio si me.Sad cu lepo pokusati da bezeci od tebe pobegnem od sebe.Ako uspem,smatracu to jednim od najvecih uspeha u svom zivotu.

Pisem ovo poslednjim atomima moje izmucene i izmrcvarene snage!Zato sto imam osecaj da,posto me dugo nije bilo,bio bi red da nesto i napisem,sad kad sam se konacno pojavila,tacnije,kad mi je konacno proradio internet.Nepotrebno je pominjati koliko sam ispizdela kad sam saznala da je tata zaboravio da plati i ovo i telefon,pa je sve neko vreme,eto nedelju dana bilo iskljuceno,jer su ovi sto ukuljucuju sporiji od reda u Maxiju.

Nista se posebno nije desavalo,mada bilo je nekih trenutaka za pamcenje.Uglavnom vezane za mene,cekili i nase napijanje u najgorim mogucim trenucima,u inat svima i svakoj situaciji.Ona pod pritiskom zbog prijemnog za fax,ja zbog ispita,obe uopste ne bi trebalo da se gledamo,vec da svaka blene u svoju knjigu,jer vremena vise nema za gubljenje,a u glavama nam lebdi saznanje da nismo uradile ni pola od onoga sto je trebalo biti uradjeno do tog trenutka.I onda umesto da se kao sav normalan svet,uz srdacno pruzanje ruku i onim tako mi poznatim ovih dana:”Videcemo se kad mi prodju ispiti” rastanemo,svaka da ode svojim putem ka svetlijoj buducnosti,uz malo truda i strpljenja,mi odlucimo da kupimo pivo,pa nek ide sve u …..

I tako se razveselimo i u stanju neke euforije skontamo da ce sve biti u redu i onako kako mi hocemo,dok god se ponasamo tako i dok god nismo robovi vremena i pravila ponasanja.

Vece pre njenog prijemnog,tacnije provere govornih,muzickih i fizickih sposobnosti,jer moja cekili zeli da bude uciteljica,bile smo na zurci u nekoj “rupi” kod ortaka od ortaka mog best frienda-Milivoja.Ne zove se moj best friend Milivoje,vec njegov ortak,da ne bude zabune,posto vidim da je moze biti.Odma’ sam ga prozvala Miki i imala zarku zelju da ga upoznam,zato sto sam dva dana pre toga pricala cekili kako ocu da imam nekog decka koji se zove Miki,da mu pevam”Joj,joj Miki,Miki moj..” i “Mile voli disko”.I tako sam ja danima skičala “Mikiiiiii” svima koji ga pomenu,na neki jako zvučan nacin.I kad smo stigli u rupu,celo vece nisam prestajala jadnog Mikija da spopadam i svaki put kad ga pogledam pocnem da skicim,mislim da je mislio da sam prsla malo,a jeste mi i rekao tako nesto,tacnije da sam na slikama koje je on video delovala mnogo ozbiljnije i nedodirljivo,a da sam ovako potpuni idiot,E al u pozitivnom smislu!I tako sam ja na toj zurci dobila podosta saznanja,htela,ne htela.Najvise od domacina Bobana,koga sam prozvala Bobi.Bobi je studirao nesto,boze moj,valjda jos studira,osim ako nije umro za ovih par dana,pu pu daleko bilo..No,Bobi studira nesto-zaboravila sam sta,al mu u opisu osnovnih studija ide da studira razne stvari,izmedju ostalog i ljude.Mislim,kao i sve Vage koje znam.I tako je Bobi po mom misljenu prava vidovita Zorka.Na stranu sto je meni rekao neke stvari,ustvari imao je potpuno pogresan utisak o meni na pocetku.Uletela sam u rupu skuvana i odma htela da idemo odatle jer je bilo nesnosno zagusljivo.Bila sam histericna i sto bi Bobi rekao-ko da sam zivela u Londonu.Kasnije je uvideo da nisam ustvari takva,vec da sam jako harizmaticna,sto sam i ja odma’ rekla za njega.Tako smo se Bobi i ja skontali,sve dok se moj best friend nije nadrkao na mene,zbog jedne situacije koju je Bobi predvideo pre nego sto su uopste postojali ikakvi vidljivi znaci da ce se desiti.A ja mu nisam verovala.I tako je best friend uvredjen izasao napolje da nas ceka da krenemo.Zanimljivo je sto sam zaista htela da ostanem u kontaktu sa Bobijem,cisto da znam sta ce se desavati u buducnosti,al nisam nista uradila povodom toga,jer znam da cemo se sresti ponovo,negde nekada.

Spavale smo oko sat vremena i onda isle na cekiline sposobnosti.Bila je nedelja,a ja sam se zgranula kad smo nasle tu skolu u kojoj je polagala,bez ikakvog cimanja.To je samo dokazalo moju teoriju da ako ti je nesto sudjeno da nadjes-jednostavno ces naci.Tako nekako sam znala da ce sve da bude u redu sto se tice toga i da nema potrebe da se brinem,jer ce upisati to.I juce smo saznale da jeste!Tako sam ponosna na nju,oglasavam to na sva zvona,ali zaista jesam i tako sam srecna.Nadam se da ce ziveti u Novom Beceju kad se zaposli,i da ce da se uda za nastavnika fizickog,kako je ona sve lepo isplanirala..

Ja imam samo jedan problem trenutno,a muci me vec duze vreme-nikako ne mogu da izmerim koliko je teska moja glava?I cekili je pokusavala,al nije islo.To me nesto bas kopka.Koliko su inace glave teske?Bila sam ubedjena da moja ima jedno 20 kila,al cekili rece da ima mozda 3.