Neprilagodjena’s Weblog

Ne mogu ovo da ti kazem,jer ne zelim vise da te cujem,a ne mogu ni da dozvolim da ostane u meni,jer se plasim dokle bi to moglo da me dovede.Mogla bih da postanem jako deprimirana i nezadovoljna,kao sto i jesam u poslednje vreme.Zbog tebe.

Sve bi bilo bolje da ne postojis vise u mom zivotu definitivno.Da ne postoji ni najmanja misao na tebe.Odavno sam prestala da se pitam da li sam pogresila i shvatila da dok god sledis svoja osecanja pa cak i ona koja ne mozes sebi logicno da objasnis-ne mozes pogresiti.Uverila sam se i na osnovu nekih kasnijih dogadjaja i nasih nesporazuma,da sam mozda trebala da te ostavim i pre,da sam imala dovoljno hrabrosti i da se nisam konstantno nadala da ce se nesto promeniti na bolje.Da ces se ti promeniti,barem malo,dovoljno da bih mogla sa tobom da vodim konverzaciju svojstvenu normalnim ljudima.Nisam trazila previse.Samo da budem sa nekim ko ce me intelektualno podsticati,umesto sto me srozava.Nazalost,od tebe to nikad nisam dobila,i jako je ruzno sto cu ovo reci-imam osecaj da se u prici sa tobom zaglupljujem.

Nema sad veze to,to su samo razlozi,koji su mi postali jasni i dovoljno jaki da bih mogla da ostanem pri svojoj odluci iako mi nedostajes nekad tako jako da pozelim da pokleknem.Iako te jos volim i mislim da necu nikad prestati.I pored svih tvojih mana.Samo ne mogu da budem sa tobom.Ne mogu to sebi da dozvolim.Ipak vise volim sebe.

Zasto se ponasas tako idiotski sada prema meni?Ok,jasno mi je da patis i da sam te povredila i da ti sada zelis mene da povredis.I radis to,svaka ti cast,bar si u tome jako dobar.Ja sam verovatno kriva sto zelim da ostanem u kontaktu sa tobom i sto ne zelim da skroz nestanes iz mog zivota,a ti to zaista koristis na najgori moguci nacin.Pravis se hladan,ravnodusan,koristis svaku priliku da me napravis ljubomornom i to izgleda tako jadno da mi te je prosto zao.Onda se opet osecam bezveze.Kako god da okrenes,ja ispastam zbog tebe.Ili mi je zao tebe ili sebe,opet zbog tebe.Ne vidim uopste izlaz iz ovog zacaranog kruga.Najgore je sto ne mogu posteno ni da se isplacem,bar da otpatim kako treba neko vreme i da prodje vec jednom.Ovako se vuce ta tuga zajedno sa mnom i malo po malo mi izvlaci zelju za zivotom.Sva sam nikakva danima i nije mi ni do cega.Kao trudim se da zavaram sebe da mi je dobro,da nema razloga da budem takva zbog tebe,da se posvetim nekim drugim stvarima,da ne razmisljam.Ne mogu.Pritiska me nesto iznutra i ne da mi da se oslobodim tog osecanja.

Nisam mislila da ce biti tako tesko i da ce toliko trajati.Cak ni ne uzivam u svom bolu,kao sto sam nekad znala.Vise ne nalazim uzivanje ni u cemu.Treba mi da odem negde da znam da ne mogu da te vidim ako slucajno izadjem na prozor,da te jednostavno odstranim iz svoje glave.

Ne pricam o tome.Svi misle da sam te prebolela,tako delujem.Ne znam ni sta da pricam,kad ne znam ni sebi da objasnim.Samo mi je jako tesko i tesko mi je jos vise jer znam da je i tebi.Ali vise stvarno ne zelim da te cujem ni da te vidim,pa makar umrla,jer ne mogu da dozvolim vise da me stalno iznova i iznova povredjujes.Nikad mi ne mozemo da budemo prijatelji,ja sam pogresila,priznajem,sto sam mislila da sve moze ici tako lako.Ne moze nikako i sada sam toga svesna,ubedio si me.Sad cu lepo pokusati da bezeci od tebe pobegnem od sebe.Ako uspem,smatracu to jednim od najvecih uspeha u svom zivotu.

je bio prvi dan bez njega.Budjenje nije bilo toliko katastrofalno,kao sto se dalo ocekivati,jer nisam nesto posebno ni spavala.Oko dva sata.Probudila sam se skoro normalna,mada znajuci sebe,kad se probudim to je najbolje sto mogu.Otisla sam na fax,rekla dvema osobama sta se desilo,jedna je prokomentarisala:”Ma da,najbolje da ste raskinuli” i odmahnula glavom u fazonu-koga ti zamajavas.Druga se naizgled potresla i prozborila:”Jel me zajebavas?” mada znajuci tu osobu,pretpostavljam da je imala nevidjen nagon da skace od srece.

Kad je pocelo predavanje osetila sam se ko pokisla.Ko pokisla i pregazena onim cudom sto pegla drumove,ako se to tako zove.Bila sam nekako strasno sama na ovom svetu.Ta misao u glavi koja me proganja od kad se to desilo:”Da nisam pogresila?”nije mogla da prestane da mi se mota po glavi terajuci me da oseti samosazaljenje i to zato sto sam kreten,jer ne znam ni samoj sebi da objasnim kako i zasto se sve to desilo.

Vratila sam se kuci i zaspala.Spavala sam neverovatno dobro,bez ikakvih snova i trzanja.I kad sam otvorila oci bila sam savrseno dobro.Nekako lagano.Onda je mama dosla s posla i sela da pije kafu.Zvala me da mi kaze za slucaj nekih devojaka koje su otisle u Crnu Goru da rade,a na kraju zavrsile u kuci nekog lika koji trguje belim robljem.Sva sreca pa su se dozvale pameti i pobegle.Prica sa happy end-om.Sve vreme razmisljala sam da l’ da joj kazem za ovu iznenadnu promenu u mom zivotu i na kraju je samo izletelo.Nije me razumela,tj.nije razumela moj razlog.Nije ni cudo,s obzirom na to da ne razumem ni ja.Ipak je prihvatila moju teoriju da ako se jednom sretnemo u pravo vreme,onda cemo biti zajedno do kraja zivota.Ako njegova osecanja budu i dalje ovakva prema meni i ako i ja i dalje budem njega nakon svih ovih godina volela.A ako neko od nas ne bude vise osecao tako,onda je i dobro sto smo sad raskinuli.

Kad sam se vratila u svoju sobu,pomislila sam-koliko ja gluposti mogu da kazem i druge da ubedim da tako mislim.Uopste nisam bila tako ravnodusna i trezvena prema svemu tome.

Odgledala sam moju seriju,popila kafu i odlucila da zavrsim sa citanjem knjige”Juzno od granice,zapadno od sunca” od Murakamija.Vece je proticalo,a ja sam sve cesce kako je padao mrak gledala u pravcu njegovog prozora.Svetlo je do devet bilo upaljeno,a kola su bila na parkingu.Onda je odjednom sve to nestalo.On je negde otisao.Po prvi put nisam znala ni gde ni s kim ni kad se vraca.Pokusavala sam da ne mislim na to.Vratila sam se citanju.Ipak,svaki cas sam setala do prozora,ocekujuci opet da vidim svetlo.Uzasno grozan osecaj mi se uvukao pod kozu.

Do tri nisam mogla da zaspim.Nisam mogla da slusam muziku,jer me svaka pesma podsecala na njega i na moju cudnu odluku.Nisam mogla da podnesem tisinu jer sam bila jos svesnija svega.Pustila sam Balasevica.Uz njega ne mogu da budem tuzna.On je moja dusevna sredina.

Posle nekog vremena ipak sam odlucila da legnem.Da bar lezim,jer je bilo vec isuvise kasno,a ja sam isuvise rano za moje poimanje vremena morala da ustanem.Legla sam.I opet ustala da gledam kroz prozor.Svetla nije bilo,napolju je bilo mirno,kao i uvek u to doba noci.Zaplakala sam.Pustila muziku i odlucila da se bar isplacem kako treba.Cula sam tatu u drugoj sobi kako se bori sa svojim demonima.Jednom mesecno vristi u snu,pokusava da pobegne od necega,moli da ga puste.Uvek mi je bilo smesno.Sad sam se zapitala od cega toliko jako zeli da pobegne.I sta ga neprestano proganja.Bilo mi je uzasno zao.Pretpostavila sam sta je u pitanju i bilo mi je jos teze.Ne zelim ikome da se desi tako nesto.

Kad je sve prestalo,vratila sam se svojim mislima.Sa maramicom u ruci,trudila sam se da budem necujna.Onda sam se setila da sam isto to radila kad sam raskinula sa mojom prvom ljubavlju.Nocima sam plakala,a noci su bezale od mene ko da sam i njima bila dosadna.Bile su prekratke,mnogo krace nego sto su mi tad trebale.Pokusavala sam da shvatim-zasto je sve ovo ovako?Da napravim paralelu izmedju moje prve ozbiljne veze i ove sada.Gde sam gresila?Volela sam i jednog i drugog i bila s njima i opet se isto zavrsilo.Opet sam sama,u krevetu,placem,slusam muziku i mislim.Onda sam pomislila-ovaj prvi je bio isuvise los za mene,a ovaj drugi isuvise dobar.

Shvatila sam da su oni potpune suprotnosti,kako po izgledu,tako i po ponasanju.Nisam mogla da nadjem nijednu slicnost,potpuno drugacije osobe.Jedino sto im je bilo zajednicko,bila sam ja.Isla sam iz jedne potpune krajnosti do druge.Od djavola do andjela.Zapitala sam se-da li postoji neko ko ce napraviti sredinu?

Bila sam zatecena tim saznanjem.Istina je da i u meni,kao i u svakom coveku postoje dve potpuno razlicite osobe,a ja sam bila i sa jednom i sa drugom.I sa mojom tamnijom stranom,koja me terala da budem dobra,i sa onom dobrom,svetlom,koja me opet terala da budem losa.Nije bilo moguce da uspe.Svaki od njih me terao da budem suprotna od njih.Za prvog sam ukapirala da mene nije zasluzivao,a za drugog da njega nisam zasluzivala ja.

Suze su odjednom presusile.Nisam vise mogla da budem ni tuzna.Jos neko vreme sam lezala u krevetu i onda,napokon,zaspala.

U jebote,u jebote,u jebote!Gotovo,kraj,the end.

Ne znam kako sam mogla,al sam osecala da dalje ne moze.Danas je bio tako dobro raspolozen,cineci da se osecam najgore na svetu.Zato sto ja ne mogu tako.Nisam mogla.Imala sam nesto tako tesko u sebi,nemoguce za nositi.Dok nisam razmisljala o tome i bila kraj njega,bilo je dobro.Normalno.Mada,moje ponasanje nije bilo toliko normalno.Bila sam sjebana.Zbog nicega.Al sam se privikla.Osecala sam se prazno.Osecala sam da sam propustila trenutak.Za promene.I to me ubijalo.Bila sam kukavica,po prvi put u zivotu,nisam smela da uradim nesto sto mi je danima,ma mesecima padalo na pamet.To me je unistavalo.Nisam zelela da budem takva,pa makar se kajala do kraja zivota.

Nisam nista planirala,samo je krenulo.I kad je krenulo,ovaj put nisam zelela da stane,po cenu svega.Paticu,ok,znam.Al cu bar osecati nesto.Nisam mogla vise da zivim sa prazninom u sebi.

Kajem se vec.Ili ne?Normalna stvar.Prva noc.Bice ih jos ko zna koliko.I tezih od ove.Jos nisam ni svesna.Sutra ujutro bice najgore,znam.Uvek mi je najgore sledeci dan.Kad shvatim ozbiljnost svojih postupaka.Samo da mi prodje sutra.Da ne pokleknem,opet.

Zao mi je i njega.Ja jednostavno nisam znala kako to da objasnim.Volim ga,to nije prestalo.Nesto drugo je u pitanju.Uspanicila sam se.Shvatila sam da sam pola decenije bila u ozbiljnim vezama.Prva je trajala 2,5 godine plus jos godinu dana cimanja.Ova je trajala 2 godine i 2 meseca.To je skoro cetvrtina mog zivota.

Znam da nema sanse da nadjem boljeg decka od njega,svesna sam toga.Ni nekoga ko ce me bolje razumeti i prihvatati moje mane,bubice,nervozu nekada,a ko ce me iznad svega ludo,najludje voleti.

Mozda je njegova greska sto je bio isuvise dobar prema meni.Ali ne,ne mogu ga kriviti ni zbog cega.Ne znam zasto se to desilo.Znam da sve sto je lepo ja cu upropastiti.Uvek.

Placem,pa ne placem,mislim,pa pomislim:”Bice sve u redu”.Ubedjujem sebe.Nekim delom sebe zaista verujem u to.Vecim delom se plasim.Jako.

Premotavali smo film na pocetak.Zapitala sam se-da sam tad znala da ce sad biti ovako tesko,da l’ bi mu uopste poslala onu prvu poruku?Shvatila sam da ipak bi.Ma vredelo je.Nek boli sada,kad je moralo da bude tako lepo.Prelepo.Obozavam ga i dalje.Dogovorili smo se da ostanemo prijatelji.Komsije.Bilo bi neprirodno da ne komuniciramo,da se pravimo da se ne poznajemo,il da kad se sretnemo samo kazemo “Cao” jedno drugom.Ipak zivimo jedno preko puta drugog,idemo na isti fax.Necu da izgubim takvu osobu iz mog zivota.Mozda bude tesko na pocetku,al zelim i trudicu se da tako bude.

Mozda smo se sreli prerano.Zelim da mislim da je tako.Znam da sam kriva za sve.Svesno sam unistila neke stvari,zbog moje neizivljenosti.Od pocetka nisam trebala tako da se ponasam,kako sam se ponasala.Nije to nikada zasluzivao.Mozda jednom,kad sve prodje.Ovo ludilo mladosti.I za njega je prerano,samo sto on nije razmisljao o tome.Videce kad prodje malo vremena.

Znam da smo stvoreni jedno za drugo.Samo nije bio pravi trenutak.

Ok.Nekako sam utvrdila da se trenutno nalazim u medju vremenu.Kao da samo treba da prezivim ovaj period,koji je tako latentan,nista se ne desava,a opet sve ide svojim tokom.Ja se ponasam kao da nisam tu.Kao da nista nema veze sa mnom.Uklapam se u prostor,u drustva,u dogadjaje bez ikakve zelje da menjam bilo sta.Sve sam prihvatila takvo kakvo jeste i ne trosim energiju.Znam da ce se posle ovog nepostojeceg perioda desavati stvari.Docice do promene.I to bitne.Ovo je samo zatisje.Ili psihicka priprema,ako tako nesto postoji,jer velike stvari dolaze nenajavljeno.

Svidja mi se rec LETARGIJA.Pitam se da li ja znam pravo znacenje te reci.Ako znam onda je to pravi opis trenutne situacije.Ako ne znam,volela bih da saznam.

*****

Nemam zelju za promenama,sada.Instiktivno osecam da nije jos vreme.A onda se napijem i raskinem sa njim.Skupim hrabrost da ga pozovem i kazem da ovako vise ne ide.Razlog ne znam da navedem,al se uspesno vadim na sebe.Svoju prirodu.Ljubav,odnosno,njen nedostatak ne pominjem.Ne smem da priznam.Tesko je i sebi bilo priznati da je nestala.Ne volim takve stvari.Pa pocnem i sebe da obmanjujem da nisam u pravu.Ono jedino sto ne vara je osecaj kad ga ljubim.Kad sam s njim.Porazavajuce.

Da bi zavarala sebe,pocnem da glumim neko ludilo.Smejem se,igram se sa njim,kao nekada.Izgledam srecno.On misli da je sve kao pre.On ima osecaj da smo mi stvoreni jedno za drugo.I ja lazem da jesmo.Tresne me odjednom po onom malom delicu savesti koji nisam uspela uspesno da odstranim i kazem:”Nisam dobra devojka.”On kaze:”Nisi.Ali da jesi,onda to ne bi bila ti.”

Ubije me svojim prihvatanjem mene takvom kakva jesam.Obmanjujem cesto sebe da me ne poznaje.Milion puta je znao sta cu da kazem,sta cu da uradim,kako razmisljam.Jedan od retkih.Jedan.Jedini.

*****

Mislila sam,kad bih imala 10 dana.Da mi tih 10 dana bude ispunjeno do poslednje minute.Nekom stvarima.Necim sto me inace raduje.Osobama koje mi znace.Da budu uz mene i da mi ne bude dosadno sa njima.Mozda nekim obavezama koje nemam.Samo da nisam kuci.Da ne gledam kroz prozor da l’ je negde u zgradi prekoputa na drugom spratu upaljeno svetlo.

Samo mi treba tih 10 dana za sve.Za jednu veliku odluku.

Necu ih dobiti.To je samo varka.Necu od sebe pobeci.

*****

Trebalo bi opet da uzmem da citam neke knjige koje nisam shvatila nekada davno.

“Mali princ”.Nikad nisam shvatila njenu vaznost.Nisam iz nje nista zapamtila.Ljudi je vole.Ljudi se odusevljavaju.Ljudima je ona neka vrsta biblije.Dzepno izdanje.Ja ne razumem.Hocu da znam sta sam propustila.

“Alhemicar”.Prepuna pouka.Prepuna mudrosti.Ja opet nista nisam izvukla.Sve ostale njegove knjige obozavam,al ovu jednostavno ne razumem.Bila mi je dosadna i bespotrebna.Moja greska?

*****

Kajacu se,znam,sta god uradila.Isto tako,necu uraditi nista.Vreme radi za mene,pa kome brze dosadi.